Najveći izazov za sve trkače, ultimativna borba, psihološko stanje koje je teže i od najtežeg treninga je – oporavak od povrede! Radeći sa trkačima i trkačicama, primetio sam da je za sve njih stanje povrede jako stresno. Ovde je uglavnom reč o onima sa kratkim trkačkim stažom i jako često se dešava da zbog neiskustva sa povredama posledice budu još gore od prvobitnih.
Dva tipa povreda
Postoje dva tipa povreda:
- Akutne – povrede koje nastaju pod uticajem spoljašnjih faktora, to su povrede koje su se desile u određenoj situaciji kao što je pad, udarac, izvrtanje zgloba itd.
- Hronične – povrede koje nastaju usled konstantnog zamora kostiju, mišića, ligamenata. Hroničnim povredama su podložni sportisti u sportskim granama gde se uglavnom vrše ciklični pokreti kao što je kod trčanja, biciklizma, veslanja, plivanja, tenisa…
Hronične povrede su veoma česte kod svih trkača, i jedan od najvećih razloga pojave povreda je pretreniranost. Stanje pretreniranosti dovodi do slabljenja celokupne muskulature ali i smanjenja pažnje i koncentracije. Kada je telo u ovom stanju pretreniranosti, veoma je podložno povredama.
Važno je da se edukujete
Za trkače i trkačice je najvažnije da se kvalitetno edukuju. Za 5% povreda u sportu odgovorni su spoljašnji faktori na koje ne utičemo, za ostalih 95% povreda odgovornost snosi trener. Zašto trener? Zato što je trener odgovoran za trenažni proces. Trener određuje sredstva, metode i opterećenja, a lošim određivanjem dolazi do stanja pretreniranosti, i zatim do povreda.
U mnogim slučajevima kod rekreativnog trčanja trkač ili trkačica je sam sebi i trener i lekar, a to je često pogrešna kombinacija. Sportista često nije u stanju da sam uvidi kada je previše, kada dolazi do pretreniranosti i kako da se leči kada dođe do povrede.
Pravilne odluke i odlazak automehaničaru
Zakon kaže da smo od punoletstva sposobni da odlučujemo sami za sebe. Kao trener, često sam nailazio na osude iz okoline kako ja nemam pravo da branim trkačima da trče; na to sam nailazio čak i od trkača koje lično treniram. Neko mi je jednom rekao: “Ko si ti da govoriš trkačima da li da trče ili ne trče?” Ja sam neko ko, pre svega, brine o zdravlju svojih sportista i neko ko im želi najbolje.
Često mi se dešava da mi trkač kaže da je povređen (povreda manjeg ili većeg stepena), a zatim izrazi želju da trči određenu trku i pita me za mišljenje oko njegove odluke. Ovu situaciju poredim sa odlaskom automehaničaru – dovezeš kola, jedan točak ti je otpao i pitaš mehaničara je l’ okej da nastaviš vožnju? Odgovor bi bio, tehnički jeste, ali bezbednosno nije.
Iskusniji sportisti su vremenom naučili kako da se nose sa periodom oporavka i netreniranja zbog povrede. Oni odlaze kod lekara da dobiju stručno mišljenje, i kada im se savetuje da odmaraju, oni to bez pogovora poštuju. Iskusni sportisti su svesni koliko odlazak lekaru, pravilan odmor i postepeni povratak na stazu utiče na njihovo zdravlje.
Oni manje iskusni su manje strpljivi, često pitaju za mišljenje, pa ako im daš informaciju koju ne žele da čuju često to proprate sa: “Auuuuu, ala onaj smara”. Nastave da trče, sve dok bol ne postanje nepodnošljiv. A onda kada uvide da je vrag odneo šalu onda počnu malo ozbiljnije da shvataju prirodu svoje povrede. Naravno, verovatno će napraviti i grešku naglog povratka na nivo trčanja koji su imali pre povrede, pa eto još jedne u nizu.
Zašto dolazi do hroničnih povreda
Proces vežbanja je mač sa dve oštrice, jedan veoma izbalansiran proces koji čine neizmenični periodi umaranja i oporavka tela. U procesu vežbanja dolazi do mikro povreda mišićnih vlakana koja se cepaju po dužini, dok se u procesu oparavka te mikro povrede saniraju i mišićno vlakno postaje gušće i otpornije na delu gde je bilo pocepano. Funkcionalnost mišića se povećava.
Primer ovog procesa je slomljena kost koja posle zarastanja postaje mnogo gušća i tvrđa na mestu gde je bio prelom.
Problem nastaje kada trkači ne dozovljavaju svom telu da se oporavi do kraja, već sa umornim telom i sa mikro povredama mišićnih vlakana ide da radi sledeći trening. Tada povrede ne uspevaju da se saniraju već postaju veće i veće dok na kraju ne dođe do hroničnog bola koji onemogućava dalje treniranje.
Šta uzrokuje hronične povrede
Najčešći uzroci povreda su greške u treningu. Nagli porasti inteziteta, obima i učestalosti treninga.
Najbolji primer je trkač ili trkačica koji trči između 5-10km nedeljno bez problema. Zatim on/ona počne intenzivno da trenira za maraton, svakodnevno povećavajući broj, obim i intenzitet treninga. Hronična povreda je neizbežna u ovom slučaju, a nekada može da se desi i totalni kolaps sa padom imunog sistema.
Takođe, hronične povrede će se lako pojaviti kod onih koji se posle bolesti ili povreda vraćaju treningu i za kratko vreme žele da nadoknade propušteno. Zato je u trenažnom procesu trener bitan kao neko ko treba da prepozna sve te signale koji mogu da dovedu do hroničnih povreda, jer sam sportista često ume da obmanjuje sebe i okolinu kako mu nije ništa.
Neki ljudi su više izloženi hroničnim povredama od drugih zbog biomehaničkih, anatomskih i individualnih faktora. Ono što povećava mogućnost povrede je i neproporcionalnost snage, fleksibilnost zglobova i mišića.
Povrede mogu da se pojave zbog korišćenja loše opreme kao što su dotrajale patike za trčanje.
Kada znate šta je to što izaziva povrede i kako je potrebno da ih tretirate razmislite koji način ćete da izaberete da se odnosite prema tome. Da li je vredno trčati u bolovima, pod lekovima, sa raličitim steznicima? Zar nije bolje da odmorite dve do četiri nedelje pravilno se lečeći nego trenirati po sistemu – klin se klinom izbija?
Zapitajte se koji biste savet dali svom prijatelju koji je povređen. I pored toga što znate da u trčanju pronalazi najveću radost, da li biste mu rekli da nastavi sa treniranjem ili da odmori?
The post Najveći trkački izazov – odmor od povrede appeared first on TRČANJE.rs.